Leukocitarna formula – definicija, referentne vrednosti i tumačenje

Imunološki sistem je mreža ćelija, tkiva i organa koji zajednički deluju kako bi odbranili telo od napada stranih napadača. To su pre svega mikrobi – malecni organizmi koji izazivaju infekcije, poput bakterija, virusa, parazita i gljivica. Zbog toga što čovekov organizam pruža idealno okruženje za mnoge mikrobe, oni pokušavaju da uđu u njega.

Posao imunološkog sistema jeste da ih u tome spreči, a ako ne uspe, i ako mikrobi uđu u organizam, onda imunološki sistem ima zadatak da ih pronađe i uništi. Kada imunološki sistem udari na pogrešnu metu ili je oštećen, to može da dovede do brojnih bolesti, uključujući alergije, artritis ili AIDS.

Imunološki sistem je neverovatno složen, tj. kompleksan. On može da zapamti i prepozna milione različitih neprijatelja, pa to dovodi do sekrecije i stvaranja ćelija koje će se podudarati sa ovim neprijateljima i koje će ih uništiti.

Tajna uspeha je u dinamičkoj komunikacionoj mreži. Milioni i milioni ćelija, organizovanih u skupove i podskupove, okupljaju se kao rojevi pčela oko košnice i prenose informacije u oba smera.

Kada imunološke ćelije čuju alarm, one primenjuju taktičke promene i kreću da proizvode moćne hemikalije. Ove supstance omogućavaju ćelijama da regulišu sopstveni rast i ponašanje, da okupe srodne ćelije i da se usmere na problematične tačke.

Ključ zdravog imunog sistema je njihova izuzetna sposobnost da razlikuju ćelije sopstvenog organizma od stranih ćelija. Telesna imuna odbrana obično mirno koegzistira sa ćelijama koje nose različito označene molekule. Ali kada imunološka odbrana susretne ćelije i organizme koji nose oznake stranih organizama, onda ona brzo organizuje napad.

loading...

Bilo šta što može pokrenuti ovaj imuni odgovor zove se antigen. Antigen može biti mikrob kao što je virus, ili čak deo nekog mikroba. Tkiva i ćelije druge osobe (osim jednojajčanog blizanca) takođe nose obeležje stranog organizma i ponašaju se kao antigeni. Zbog toga nekad telo odbija transplantaciju tkiva.

U abnormalnim situacijama, imunološki sistem može pogrešiti i pokrenuti napad na sopstvene ćelije, tj. na ćelije i tkiva sopstvenog organizma. Rezultat je ono što zovemo autoimunom bolešću. Neki oblici artritisa i dijabetesa su autoimune bolesti. U drugim slučajevima, imuni sistem reaguje na naizgled bezopasne strane čestice kakav je na primer polen. Rezultat je alergija, a ova vrsta antigena se zove alergen.

Struktura imunog sistema. Organi imunološkog sistema su smešteni po čitavom telu. Oni se zovu limfoidni organi jer su oni dom za limfocite, male bele krvne ćelije koje su ključni igrači u imunološkom sistemu. Koštana srž, meko tkivo u centralnoj šupljini kostiju, je ultimativni izvor svih krvnih ćelija, uključujući i bele krvne ćelije kojima je predodređeno da postanu imunološke ćelije.

Timus je organ koji leži iza grudnog koša; limfociti poznati kao T limfociti, ili samo T ćelije, sazrevaju u timusu. Limfociti mogu putovati kroz organizam koristeći krvne sudove. Ćelije takođe mogu putovati i kroz limfni sistem i limfne sudove koji su skoro paralelni sa ljudskim venama i arterijama. Ćelije i tečnosti se razmenjuju između krvi i limfnih sudova, omogućavajući limfnom sistemu da posmatra organizam i da primeti invaziju mikroba. Limfni sudovi nose limfu, čistu tečnost koja oblaže telesna tkiva.

Mali, limfni čvorovi u obliku pasulja, užlebljeni su duž limfnih sudova, sa klasterima u vratu, pazuhu, abdomenu i preponama. Svaki limfni čvor sadrži specijalizovane odeljke gde se imune ćelije sakupljaju i gde mogu da susretnu antigene.

Imune ćelije i strane čestice ulaze u limfne čvorove kroz limfne sudove ili male krvne sudove u limfnim čvorovima. Svi limfociti izlaze iz limfnih čvorova kroz izlazne limfne sudove. Jednom kada se nađu u krvotoku, oni se prenose do tkiva širom čitavog tela. Tamo patroliraju kako bi primetili sve strane antigene, a onda se postepeno vraćaju u limfni sistem, kako bi započele novi ciklus.

Loading...

Slezina je organ koji se nalazi u gornjem levom delu abdomena. Kao i limfni čvorovi i slezina sadrži specijalizovane odeljke gde se imune ćelije okupljaju i rade i ona služi kao mesto susreta imunološke odbrane i antigena.

Grupacije limfoidnog tkiva se nalaze u mnogim delovima tela, naročito u slojevima koji oblažu digestivni trakt, disajne puteve i pluća – teritorije koje služe kao kapije koje vode do organizma. Ova tkiva obuhvataju tonzile, adenoide i apendiks.

Imuni sistem skladišti ogroman arsenal ćelija, i to ne samo limfocita već i fagocita i njihovih rođaka. Neke imune ćelije reaguju na sve novopridošlice, dok su neke istrenirane samo na specifične mete. Da bi radile efikasno, mnoge imune ćelije moraju da sarađuju između sebe. Ponekad imune ćelije komuniciraju direktnim fizičkim kontaktom, a ponekad ispuštajući hemijske glasnike.

Imuni sistem skladišti samo po nekoliko od svake vrste ćelija koje su potrebne da preporznaju milione mogućih neprijatelja. Kada se pojavi antigen, onih nekoliko odgovarajućih ćelija odmah počinje da se razmnožava i stvara jednu celu armiju. Kada obave posao, one nestaju, ostavljajući stražare iza sebe da nadgledaju buduće napade.

Sve imune ćelije startuju kao nezrele matične ćelije u koštanoj srži. One reaguju na različite citokine i njihove signale kako bi rasle u specifične tipove imunih ćelija, kao što su T ćelije, B ćelije i fagociti. Zbog toga što matične ćelije još uvek nisu namenjene određenoj specifičnoj budućoj ulozi, one predstavljaju zanimljivu mogućnost za lečenje nekih poremećaja imunog sistema. Istraživači trenutno rade na otrivanju činjenice da li osobene matične ćelije neke osobe mogu biti iskorišćene za regeneraciju oštećenih imunih odgovora kod autoimunih bolesti i bolesti imunog nedostatka.

Leukociti su veoma važne krvne ćelije koje učestvuju u odbrani organizma. U organizmu zdravog čoveka ima od 4000 do 10.000 leukocita/ml. Oni se dele na pet klasa koje se određuju po morfološkim karakteristikama. To su neutrofili (40-75%), eozinofili (1-6%), bazofili (manje od 1%), monociti (2-10%) i limfociti (20-45%). Zajedno, neutrofili, eozinofili i bazofili, zovu se granulociti, zbog toga što se u njihovoj citoplazmi nalaze granule. Monociti i limfociti su poznati i kao mononuklearne ćelije. Neutrofili se u roku od 12 sati ispuštaju iz koštane srži u krvotok, a potom migriraju do ekstravaskularnog tkiva. Kada se desi povreda tkiva, neutrofili se aktiviraju na mestu povrede. Oni obrađuju bakterije uz pomoć procesa koji se zove fagocitoza i ispuštaju enzime koji uništavaju bakterije.

Eozinofili migriraju iz koštane srži kroz krv do ekstravaskularnog tkiva i tamo preživljavaju nedeljama. I eozinofili su fagociti, s tim što oni ne ingestiraju bakterije, već ispuštaju citotoksične materije koje ih uništavaju. Bazofili su, u suštini morfološki slični mastocitima i zajedno sa drugim granulocitima, oni su pokretne ćelije sa fagocitnim svojstvima. Oni mogu migrirati u ekstravaskularno tkivo gde ih stimulišu kompleksi antigena koji su povezani sa IgE.

Monociti su veći od drugih leukocita, i oni sazrevaju u makrofage kada dospeju do krvotoka. Potom monociti migriraju u tkiva, posebno u jetru, limfne čvorove i pluća, gde ostaju danima ili godinama. Ovde su monociti aktivno fagocitni i oni ingestiraju određene čestice. Monociti su važni za imuni odgovor. Oni procesuiraju antigene i uključeni su u prezentaciju antigena od strane B i T limfocita.

Loading...

Limfociti. B ćelije i T ćelije su glavni tipovi limfocita. B ćelije rade uglavnom tako što luče supstance koje se zovu antitela u telesne tečnosti. Antitela zaposedaju antigene koji cirkulišu kroz krvotok. One su nemoćne da prodru u ćelije. Posao napada na ciljne ćelije – bilo onih koje su zaražene virusima ili kancerogene – ostavljen je T ćelijama ili nekim drugim imunim ćelijama. Svaka B ćelija je programirana da napravi jedno specifično antitelo. Na primer, jedna B ćelija će napraviti antitelo koje će blokirati virus koji izaziva običnu prehladu, dok će drugi proizvoditi antitelo koje će napasti bakteriju koja izaziva pneumoniju. Kada B ćelija primeti svoj izazovni antigen, onda ona budi mnoge druge velike ćelije koje su poznate kao ćelije plazme.

Svaka ćelija plazme je, u suštini, fabrika za proizvodnju antitela. Svaka ćelija plazme koja vodi poreklo od B ćelije, proizvodi milione identičnih molekula antitela i uliva ih u krvotok.

Zbog čega je važna leukocitarna formula pri analizi krvne slike?

Kod svakog manjeg ili većeg zdravstvenog problema, kao i kod redovne provere zdravstvenog stanja, vrši se laboratorijska analiza krvne slike. U okviru ove analize, a na osnovu referentnih vrednosti propisanih za određene segmente krvi, može se odrediti da li je naš organizam napadnut od strane bakterija, da li imamo infekciju, upalu ili neki poremećaj u našem odbrambenom, tj. imunološkom sistemu.

Lekar može da zatraži da uradimo kompletnu analizu pri kojoj se meri prisustvo belih krvnih zrnaca ili leukocita, potom crvenih krvnih zrnaca ili eritrocita, zatim trombocita, hemoglobina, itd.

Ako lekar sumnja na izvesnu upalu, infekciju, pa čak i autoimuni bolest ili poremećaj u koštanoj srži, onda on naruči jedan poseban tip analize koji se zove leukocitarna formula.

Laborant koji vrši brojanje i analizu, uzima uzorak vaše krvi iz vene na ruci i uzorak posle razmazuje na staklenoj pločici. Na ovaj razmaz se stavlja specijalizovana tečnost, uz pomoć koje se različite vrste belih krvnih zrnaca izdiferenciraju. Posebno se izbroji svaki tip belih krvnih zrnaca ili uz pomoć automatizovanog brojača ili manuelno.

Smatra se da prosečne vrednosti treba da izgledaju ovako:

  • 1% bazofila;
  • 1 do 3% eozinofila;
  • 0 do 9% monocita;
  • 25 do 30% limfocita;
  • 54 do 62% neutrofila.

Referentne vrednosti za odrasle muškarce i žene treba da se kreću u sledećim nivoima: ukupan broj leukocita od 4 do 11 po 109/l, neutrofila od 2.5 do 7.5 po 109/l, monocita od 0.2 do 0.8 po 109/l, eozinofila od 0.04 do 0.4 po 109/l, bazofila od 0.01 do 0.10 po 109/l i limfocita od 1.5 do 3.5 po 109/l.

Ukoliko se primeti uvećan broj monocita, onda se može sumnjati na neku parazitsku ili virusnu infekciju, zatim na bakterijsku infekciju u srcu, reumatodni artritis, zapaljensku bolest creva, itd.

Ako se primeti povećan broj eozinofila onda se može posumnjati na alergijsku reakciju, ekcem, dermatitis, gastrointestinalni poremećaj, parazitsku infekciju, itd.

Manji broj limfocita navodi na sumnju vezanu za oštećenje koštane srži, leukemiju, tešku infekciju, lupus, tuberkulozu, hepatitis, itd.

Veći broj limfocita nego što je to normalno dešava se ako pacijent ima limfom, hroničnu bakterijsku infekciju, višestruki mijelom, mononukleozu, boginje, zauške, itd.

Veliki broj bazofila uključuje sumnju na jaku alergijsku reakciju na određene namirnice, leukemiju ili na upalu.

Manji broj neutrofila daje razmišljanje na temu aplastične anemije, neutropenije, teške virusne infekcije, a dešava se i nakon hemoterapije.

Ukoliko osoba ima veći broj neutrofila nego što je to normalno i u opsegu referentnih vrednosti, onda se sumnja na povredu tkiva, neutrofiliju, tešku akutnu infekciju, stres, trudnoću ili pak hroničnu leukemiju.

loading...
Loading...